Direktorska briga
Službeno se glasi:
Od tolikih knjiga
Firmu bi da spasi.
Službeno se pita
Tržišna sloboda:
Ko će to da čita?
Kom to da se proda?
Službeno nahrupi
Spasonosna mis’o:
Neka knjige kupi
Ko ih je napiso!
Sva dela sopstvena
Kupi s malo para,
Cena primerena:
Ko hartija stara!
Al’ od svega ništa:
Pisci uvređeni,
Sred punog skladišta
Vlasnik se službeni
Levom krsti, čudi:
Zar se to odbija?
Da l’ su pisci ljudi?
Il’ sve go cicija?
Kad sopstvenih dela
I piscu je dosta,
Književnost je cela
Dostojna komposta.
Pa kad ni piscima
Knjiga vredna nije,
Tržište reč ima:
Sve na deponije!
Književnost da shvati
Đubretar se čeka!
Deponijo, mati
Svih biblioteka!
Samo đubretari
Publika su verna:
Književnost se vari
Ko kompostmoderna!
Verujte mi na reč, i ovo će jednom biti stara hartija! (Ljušićevo zaveštanje)