 |
Ja, moralno čudo od čoveka,
Katkad sednem pa me misli more:
Za ratove s kraja prošlog veka
Ko je kriv? Šta mudre knjige zbore?
Odlučan da uzrocima zala
Bez zazora pogledam u lice,
Knjigu Jaspers pročitaću Karla,
Lep joj naslov: „Pitanje krivice“.
Jedem švarglu i ružicu cevčim,
Knjigu listam, oblizujem prste,
Vreme bola Jaspersom dok lečim:
Krivice su, kaže, četri vrste.
Prva, druga, četvrta i treća,
Jedna drugoj skoro do uveta,
Videćemo čija je najveća,
Čitaćemo autoriteta.
Ko je kriv za Ovčaru, Manjaču,
Srebrenicu… koja li baraba?
U pametnoj knjizi pročitaću…
Ej, pa Jaspers piše: „Kriv je Švaba!“
„Švaba, Švaba, niko nego Švaba!“ –
Tu istinu Jaspers ovaploti,
Kod njeg Srbe tražićete džaba:
Nema Srba čak ni u fusnoti.
Čitam knjigu spreda pa natraške,
Na sve strane mis’o teče glatko,
Jaspers ruši optužnice haške:
Nisu krivi ni Raša ni Ratko!
Čovek uman, slovesan i vispren
Haškom sudu rukavicu baca,
Ko je kriv, nek svedok kaže iskren:
„Nemci, Nemci, niko sem Nemaca!“ |
