 |
Ne, Srbija ratovala nije,
Nikad nije i nikada neće,
Kad tenkovi krenu iz Srbije,
Oni idu da raznose cveće,
Cveće rosno, gajeno u bašti,
Poslano po tenkisti, drugaru,
Da rascvaloj udovolji mašti,
Da ga sadi svud po Vukovaru.
Šta da vojska cvetonosna radi
Sa tom lepom, plemenitom željom?
Da bi cveće mogla da posadi,
Grad će najpre da sravni sa zemljom.
To se zove priprema zemljišta,
Kažu knjige iz hortikulture,
Kad od grada ne ostane ništa,
To je tle za ruže i božure.
Mesto kuća karanfil i lala,
Bela rada, jorgovan, fuksija…
Ko to laže „Srbija je mala“,
Proguta ga velika saksija!
Srbin vozi tenk i nosi pušku
Zarad cveća, a ne da se bije.
Prašnik ima polen, tučak njušku,
Srbin ima namćore komšije.
Što im smeta miris srpskog cveća,
Hrizantema što iz crepa viri,
Gusenice tenkovske s proleća
Što postaju šareni leptiri.
Namćori nas panjkaju pred svetom,
Oj, Srbijo, alaj si budala:
Ti komšiju bombarduješ cvetom,
On ti haškom tužbom kaže „Hvala!“
Sad je dosta, nek je jasno svima:
Vuk Jeremić protivtužbu sprema!
Ko što rekoh, tučak njušku ima,
Njušku ima, al obraza nema. |
